Intervju: Kemal Monteno: Jedva čekam opet da pevam

Kemal Monteno, legenda jugoslovenske muzike, uspešno se oporavlja nakon infarkta koji je doživeo 31. decembra. Slavni kantautor u ekskluzivnom intervjuu najavljuje povratak na scenu, koncerte u Srbiji i optimistično nam pevuši svoj hit: “Vratio sam se, živote, oter’o sam dane sive, imaš li za mene još lepote, vratio sam se opet među žive”.

Po glasu i raspoloženju reklo bi se da vam je zdravlje mnogo bolje.
– Dobro je… spolja kad se gleda (smeh), a iznutra bolje da ne zavirujemo. Sa bubrezima nešto nije u redu, idem na tu dijalizu. A srce mi je sada, valjda, dobro. Hodam tamo-vamo…

Počeli ste i da pevate. Imate li snage?
– Imam i snage i volje. Probao sam nedavno u Rijeci na koncertu Radeta Šerbedžije. Otpevao sam dve-tri pesme i vidim da mi ide.

Jesu li vam bubrezi stradali kada ste imali infarkt ili..?
– Taj problem dugo postoji. Zbog visokog šećera su mi stradali bubrezi. Posle infarkta i operacije, i srce mi je dobro, radi, i šećer mi je pod kontrolom, ali bubrezima nema spasa. Šta ću… idem na dijalizu i čekam da me stave na listu za transplantaciju bubrega.

Prijatelji kažu da ste preterano puno radili i iscrpljivali ste se i da vam je to ugrozilo zdravlje?
– Šta ću, moram. Velika porodica, svima treba… Moram da radim. Nego, kako je u Beogradu?

Lepo je, došlo proleće.
– Joj, jedva čekam da dođem. Imaću nastupe u aprilu, maju i junu. Eto, imao sam zakazane koncerte za 8. mart u Subotici, posle u Novom Sadu… ali eto, desio mi se taj infarkt, pa operacija… Ne može čovek sve da isplanira. Ali sve sam jači, ide nabolje. Jedva čekam da ponovo izađem pred ljude i zapevam.

Kako ste vredni!
– Nego šta! Ne pada mi na pamet da se predam. Znaš kako u partizanskim filmovima kažu: ruke uvis! Diži ruke! Predaj se! E, ja niti dižem ruke niti se predajem. Taj film kod mene nećete gledati.

Dok ste ležali u bolnici, svakodnevno su vas prijatelji zvali i obilazili.
– Stvarno su me svi zvali, dolazili… Čovek i ne zna koliko ima prijatelja dok se ovako nešto ne desi. To mi je mnogo značilo i davalo mi snagu. U toj situaciji kada bespomoćno ležiš u bolničkom krevetu, stvarno ti ništa ne treba osim pažnje i ljubavi dragih ljudi. A i kad bolje pogledaš, šta čoveku inače u životu treba više od toga?

I zaslužili ste. Šerbedžija kaže: “Naravno da ima problem sa srcem kada ga je celoga života svima davao!”
– (smeh) Jeste, jeste… (smeh). To je rekao Šerbedžija.

Kada čoveku život visi o koncu pa se iščupa, gleda li posle toga drugačije na život i na svet oko sebe?
– Ma, ne. Isto gledam kao što sam gledao, isto sve radim, isto se ponašam… Nema promena.

Vredan čovek
Kemal kaže da ne planira da uspori i da se više odmara. „Dok trčiš – živiš, kad staneš – gotov si. To ti je kao kod sportiste koji svakodnevno trenira pa najednom stane. Ne valja to. Ako stanem, piši gotovo. Kada sam izašao iz bolnici, bio sam u Opatiji na oporavku, sad sam u Zagrebu, spremam se da idem u Sarajevo, posle ću do Srbije i tako…

Merima Njegomir: Zbog dece pevam i danas!

Merima Njegomir (58) je udala dve ćerke, sin živi samostalno, a s njom je jedino ostala Milica koja zbog svojih obaveza često nije kod kuće. Zato se često iznenadi kada je zatekne tišina kada stigne kuće, pa se nasmeši kad se seti doma punog dece, kada je red ispred kupatila bio njena svakodnevica.

– Imam četvoro dece i nekako sam navikla da se stalno neko vrzma po kući. Iako mi je ponekad bio potreban potpuni mir i tišina, a ja ga nisam imala, nisam se ljutila na njih. Ponosna sam i srećna mama, a odlazak od kuće je morao da dođe kad-tad. Zadovoljna sam što moja deca idu svojim putem i samostalno žive. Sa mnom je još samo Milica, ali ostali stalno svraćaju, zovu… Navikla sam se već, a i nisam nikada bila klasična domaćica koje sedi kod kuće i gleda u zid. Radim nesmanjenim tempom, čak i više nego ranije – kaže Merima Njegomir.

Da li ste nekada bili u iskušenju da zauvek napustite pevanje i siđete sa scene?
– Bilo je i toga, uglavnom u momentima kada sam shvatala da finansijski ne mogu da izdržim snimanje novog albuma. Ali, deca su me uvek bodrila i bila uz mene, nikad mi nisu dozvolili da ostavim pevanje jer znaju koliko to volim. Ja sam jednostavno neko ko nije želeo da svoj talenat pretoči samo u materijalno. Možda je zato moj put do uspeha i zarade bio teži i mukotrpniji, ali pevanje je moj život. To sam ja, i mislim da ću pevati dok sam živa.

Osećate li manjak posla ovog leta zbog krize?
– Za mene uvek ima posla. Kao urednik u RTS PGP-u imam mogućnost da putujem s njihovim muzičkim karavanom svakog vikenda. Spojila sam lepo i korisno, pa i pored napornog tempa uspem da obiđem i vidim lepote naše Srbije. A kriza se svakako oseća i u poslu. Nema više onih raskošnih svadbi na kojima je pevalo po desetak pevača, nema turneja kao nekada po staroj Jugoslaviji, posao je drastično opao, a živi se po principu ko se bolje snađe.

Uskoro će biti dve godine kako ste imenovani za muzičkog urednika RTS PGP-a, da li ste zadovoljni?
– Urednik sam narodne muzike svih muzičkih programa na nacionalnoj televiziji i moram priznati da mi ta funkcija prija. Imam mogućnost da radim sa mladim, talentovanim ljudima kojima prenosim svoja znanja i iskustva, pripremam ih za nastupe. Za sada uspevam sve da postignem, mada mi je nekad poprilično naporno. Ali, ne žalim se jer radim ono što volim i želim. Pravi sam radoholičar, guram dalje i ne osvrćem se nikad iza sebe.

Kako ocenjuje stanje na srpskoj estradi ?
– Verovatno je onako kako i zaslužujemo. Toj takozvanoj estradi svoj doprinos dajem iskustvom, pesmama i brojnim nagradama koje sam osvojila zahvaljujući talentu i glasu. Pravo da vam kažem, ne pratim nešto estradna dešavanja.

Da li još uvek igrate tenis?
– To je jedan od retkih sportova koje volim i koji kad mi obaveze dozvoljavaju treniram. Čest sam gost na takmičenjima među koleginicama, glumcima, voditeljima, i moram priznati da nisam loša teniserka. Nisam baš protivnik za bacanje, a i na tom polju imam zabeleženih uspeha i prvih mesta. Ipak, to je samo rekreacija.

Koliko ulažete u garderobu, frizuru, fotografije?
– Po meni je, recimo, omot albuma totalno nebitna stvar. Ovi novokomponovani pevači stalno pričaju o novom imidžu, frizuri, garderobi koja je specijalno stigla za tu i tu priliku. Za omot albuma se slikaju kao za naslovnu stranu svetskih časopisa, a sad šta ima od pesama to im nije važno. Od početka karijere imam plavu kosu, čak ni dužinu nisam menjala. Meni je najbitnije da izgledam uredno, volim duge haljine koje moraju da budu u funkciji pesme. Scena zahteva eleganciju, ali je pesma i interpretacija uvek u prvom planu kod mene.

izvor: www.FolkoTeka.org

Jelena Tomašević: Pevam za publiku, estrada me ne zanima!

Samo odabrani se rađaju s velikim darom, s darom pred kojim nema načina da iko ostane ravnodušan. Takva je sudbina Jelene Tomašević.

Pred publikom je prvi put glas pustila na probama KUD „Abrašević“. Nastao je tajac u sali. Svedocima je trebalo nekoliko trenutaka da dođu do daha.
Od tada Jelena na isti način hipnotiše ljude. Nije važno pred kojom publikom peva, na kom delu sveta, reakcija je uvek izvesna. Lepa Kragujevčanka pre nekoliko nedelja vratila se iz Kanade.

– Imala sam koncert u pozorištu „Ryerson“, publika me je divno prihvatila i zvali su me opet da dođem. Obišla sam Nijagarine vodopade i to čudo od prirode se stvarno ne može lako opisati. Provodila sam se po srpskim i kanadskim klubovima, slušala dobre svirke, a uspela sam da pogledam i mjuzikl „Lajon king“ koji je došao direktno s Brodveja – priča Jelena i napominje da joj je sredinom jula bilo fenomenalno i na Gardošu, gde je u okviru kulturnog leta održala koncert s kumom i koleginicom Mari Mari.

BIRAM ČASTAN PUT

Još kao dete pokazala je da krije raskošni glas. Prvo su ga primetili Jelenini roditelji, a onda i učiteljica Verica koja je malu Jecu odabrala da peva na prvoj đačkoj priredbi.

– Sećam se da sam dobila ogroman aplauz. Koliko sam bila srećna… Posle toga su usledile prve pobede na dečjim festivalima i tada sam znala da ću se celoga života baviti muzikom – priča.

– Svaki častan put je spor i težak, ali je zato uspeh nemerljivo slađi. Zahvalna sam bogu na svemu što sam doživela pevajući.

Doduše, njen talenat nije tek tako slučajno pripao baš njoj.
Priča se da tata Dragan takođe odlično peva, a i mama Sneža je bila solista u horu kao srednjoškolka, pa i brat Darko je muzičar. On lagano korača ka popularnosti.

– Mi smo muzička porodica – kaže Jelena i podseća da je njen brat gostovao na jednom od njenih prethodnih koncerata.

KO JE ONO NA GOLU

Njih dvoje imaju divan odnos, pun poverenja, ljubavi i brige. Seća se kako joj je praštao sve nestašluke u detinjstvu.

– Bila sam izuzetno nemirna. Volela sam da budem u bratovljevom društvu, obožavala sam njegove drugare. Za mene je najveća sreća bila kad me pozovu da s njima igram fudbal, tj. da branim na golu za njihovu ekipu. Posle takve utakmice, uglavnom bih se vraćala kući s modricama, ali nije mi bilo žao. Kasnije smo izlazili zajedno u grad s zajedničkim prijateljima i razlika od dve godine se istopila.

A posle fudbala obožavali su da se takmiče u pevanju.

– Redovno smo organizovali takmičenja u kući, a u žiriju su sedeli mama i tata – priča i pamti da bi kada njoj ne bi dali pobedu, usledio bi pravi skandal.

Nije bilo lako pustiti ćerku da u 21. ode u Beograd.

– Roditelji su mi stvarno oduvek bili ogromna podrška, navijali su za mene iz sve snage. Ali, naravno da su i strepeli. Nije lako kad pošaljete dete u veliki grad jer ono želi da se izbori za svoje parče neba. Dobra strana te avanture je što sam brže sazrela u odnosu na vršnjake. Nikada se nisam pokajala što sam odabrala baš taj put.

Jelena je završila Prvu kragujevačku gimnaziju, društveno-jezički smer, a zatim je upisala Filološko-umetnički fakultet u Kragujevcu, odsek engleski jezik i književnost. Došla je do četvrte godine i tu je i dalje.
Javnost je za njeno ime i prezime prvi put čula kada je pobedila u muzičkom kvizu „3K-Dur“, kasnije je pevala prateće vokale Vladi Georgievu, grupi „Biber“… A onda je Željko Joksimović postao njen kompozitor i konačno je njena solo karijera počela da se razvija. Dva puta je predstavljala Srbiju na „Eurosongu“.

– Volim da pevam i da nastupam uživo s bendom, volim da stojim na bini za svoju publiku. Šou-biznis, kao forma koja se plasira u Srbiji, mi ne prija i više ga posmatram kao posledicu svog postojanja na javnoj sceni.

izvor: www.FolkoTeka.org