Dejan Matić: Posla ima, para nema!

Dejan Matić (34) ovih dana snimio je spot za pesmu „Oženjen sam“, priprema se za Grand festival, ali nađe i vremena za devojku s kojom je u romansi već dva meseca.

– Srećno sam zaljubljen i nikad mi nije bilo lepše u životu. Dva meseca sam u vezi i ako potraje biće lepo, a nema razloga da ne potraje – kaže Dejan.

Često ste na putu, da li to znači da imate posla?

– Posla nema nigde, u stvari ima posla, ali nema para. To je slučaj u svim sferama. Vidim da se mnogi žale, ali ja ne mogu da se požalim. Nisam radio jedino zimus u vreme onog velikog snega jer ništa ne radim po svaku cenu. Kakvo je vreme došlo – dobro je. Ima mnogo pevača, ali svaka roba ima svog kupca. Ima kvalitetnih izvođača, ali, iskreno rečeno, da sad počinjem da se bavim muzikom ne znam šta bih i kako bih. Mladim pevačima nije lako i savetujem im da budu sigurni u sebe, da vole to što rade i budu kvalitetni jer ako si kvalitetan – ne treba da brineš. Uvek će to neko prepoznati.

Kako birate pesme?

– Pesmu prvo testiram kod mojih kolega muzičara, a potom i kod ljudi koji nemaju veze s muzikom. Mnogo kolega i mene zove za savet, pa tako i ja njih. To su preduslovi. Meni je važno da ljudi pre svega veruju u to što pevam.

Vaš brat Saša uskoro ima veliki solistički koncert u Centru Sava. Planirate li vi sličan nastup?

– Možda krajem godine, mada još nije vreme za to. I ja bih održao koncert u Centru Sava kao Saša ili možda čak u Pioniru. Neka ide nekim redosledom, prvo manje sale, onda veći prostori, a želja mi je da pred kraj karijere održim koncert na Marakani. Solistički koncert se po mom mišljenju ne može organizovati sa jednim ili dva albuma, već sa najmanje pet koliko ću ja imati na jesen. Priredio bih za moju publiku žurku, kao što sam to uradio na početku karijere. Bitno mi je da se narod dobro zabavi. Nije poenta da otpevam nekoliko svojih pesama, a ostalo da budu pesme od drugih pevača. Treba imati dovoljno svojih pesama da bi se održao koncert. Uvek se trudim da na svakom albumu imam barem jednu dobru pesmu koja će se izdvojiti i postati hit i ostati u narodu. Sve što radim je zbog moje publike, a koncert će biti kada se poklope sve kockice.

Da li ćete biti gost kod Saše na koncertu?

– Nažalost neću jer su nam se termini poklopili. Trebalo je da gostujem kod njega i u Zagrebu, ali isto veče imao nastup. Sada se ponovo poklopio moj i njegov nastup, pošto idem u Sarajevo, pa u Hambrug. Ne da nam se. Ali, Sašu sam na vreme obavestio.

• Ne dirajte mi porodicu

– Svako radi svoj posao i ja to cenim. Ali me strašno nervira neprofesionalizam. Uvek ističem da mi ne diraju porodicu. Mnogo me je iznerviralo kada me je drugar pozvao i pitao da li sam dobro jer su novine objavile da sam imao saobraćajnu nesreću, što se i desilo dva meseca kasnije. Non-stop sam na putu i moji se brinu. Nije zbog mene, već zbog porodice. Otac ima visok pritisak, pa treba tako nešto da pročita i šta onda?! Pozvao me je taj novinar da mi se izvini, ali sam mu rekao da mi se više ne obraća – kaže Dejan.

• Pripreme za Grand festival

– Nedavno sam snimio spot za pesmu „Oženjen sam“ u Beogradu i Paraćinu, a razmišljam i da uradim ekranizaciju pesme „Dozvola za ljubav“. Ne znam još, videću. Pripremam se i za Grand festival, imam dve-tri dobre pesme, pa ću videti s kojom ću nastupiti. Možda na leto objavim singl, a na jesen novi album. Još sve kalkulišem, a bitno mi je da se uvek nešto radi i stvara.

Zana: Nismo se zasitili muzike

Estradno-bračni par već duže vreme nije objavio nijednu novu pesmu za svoj bend, ali povoda za razgovor ima, jer vredno rade za druge pevače

Članove grupe „Zana“ – Jelenu i Zorana Žiku Živanovića – u poslednje vreme sve ređe viđamo u javnosti. Imaju razlog i „za“ i „protiv“. Estradno-bračni par već duže vreme nije objavio nijednu novu pesmu za svoj bend, ali povoda za razgovor ima, jer vredno rade za druge pevače.

– Nismo se zasitili muzike. Naprotiv, uživamo i dalje u našem poslu – priča Žikina supruga Jelena. – Recimo, godinu dana smo radili na albumu Ane Aleksić, devojke našeg porekla iz Francuske. Oduševljena sam kako je Žika uradio muziku i aranžmane, ali i kakve je Ana napisala pesme na engleskom jeziku. Koliko se god emotivno dajemo i radimo, toliko se i ispunjavamo svim tim stvarima i radom u studiju

A vaš album?

– Moramo dobro da napunimo baterije pa da se upustimo u tako nešto. S obzirom na to da stvaramo za druge, rad na našem albumu je sve teži. Ipak, pre nekoliko dana Žika je uradio dobru melodiju, meni je iz glave izašao super tekst i razmišljam da ga nagovorim da to zadržimo za nas. Možda neki maksi singl bude u skorije vreme.

Stižete li negde da otputujete, da se odmorite?

– Često „skoknemo“ do Milana, jer naš poznati tenor Goran Dime, na čijem smo albumu radili, planira da ce-de plasira i na tamošnje tržište tako da i mi kao autori moramo da budemo prisutni. I Dime i mi mnogo očekujemo od njegovog projekta „Klasik pop“.

Šta radite u slobodno vreme? Da li se rekreirate?

– Ponovo sam krenula na tenis, nešto sam se bila ulenjila, ali je to potpuno normalno jer sam 18 godina bila redovna pa, valjda, mogu i ja da napravim neku pauzu.

Intervju: Goran Bregović: Sarajevo je odbranjeno

Ovaj mali grad zaista nije selendra. Sarajevo nije šala

Gorana Bregovića su pomalo umorile aktivnosti uoči njegovog rođendanskog koncerta u sarajevskoj Zetri 24. marta. Kaže, u posljednjih 15 godina u čitavom svijetu, a nastupa od Argentine do Vladivostoka, nije dao toliko intervjua kao posljednjih sedmica u Sarajevu.

– I sve i da neću, i da se branim od toga, ovaj koncert mi je zaista nešto posebno, toliko sam pod tenzijama ovih dana. Da mi je malo da ne budem Goran Bregović, govori nam dok napuštamo njegovu Osnovnu školu „Saburina“ kojoj je poklonio kalvir.

Nedavno ste, kako ste rekli, prošetali Sarajevom nakon mnogo godina. Vjerujem da ste za ovo vrijeme, uoči koncerta u Zetri, sreli dosta svojih prijatelja, poznanika, kolega. Kako vam se Sarajevo i Sarajlije sada čine, primjetite li neku razliku u komunikaciji sa ljudima u odnosu na prošla vremena, ima li mnogo jala, da li su opterećeni životom, politikama, ili su dobro raspoloženi?

– Sarajevo mi je baš lijepo. Ovaj mali grad zaista nije selendra. Neki dan u kafiću naletim na pozorišnu predstavu. Pa za to morate otići do Pariza. Sarajevo nije šala. Plus, minus neka kuća. Ogromne su žrtve bile. Sad, kada je taj rat prošao, u kojem je ambicija bila da se uništi ta kulturna infrastruktura, prije nego ljude i kuće, čini mi se da je Sarajevo odbranilo dosta od toga. Sarajevo je odbranjeno i to je neko malo čudo koje čini Sarajevo Sarajevom, pa je preživjelo. Ljudi su mi ok. Ne bih rekao da su nešto više opterećeni politikom nego negdje drugo. Opterećeni su lošim životom. Ali, na žalost, ovaj prostor je osuđen na užasno netalentovane i neodgovorne političare koji nam rade o glavi ne samo sad, nego oduvijek.

Nekada ste bili i angažovani u podršci političarima, nikad direktno u politici. Sjećam se vaše fotografije na kojoj sjedite na jugoslovenskoj trobojci koja je objavljena u jednim novinama uz tekst pjesme „Sloboda“ ili „Volim da prduckam“. Te zastave ni države više nema, političari koje ste podržavali su propali ili su „promijenili dres“, ostalo je jedino „prduckanje“…i vaše odbijanje veze sa politikom. Definitivno?

– Imao sam dva izleta u politiku. Jedan pred prve višestranačke izbore kad smo podržavali Antu Markovića. Bili smo Sidran, Kusta, Hari, ja, Dodik, ali smo osvojili umjesto 17, samo tri posto glasova. To ti da signal koliko se može u politici. U tim momentima se odlučuje daleko od pameti. Drugi put kad je Milošević lažirao izbore. Nemam više tu iluziji.

A ima li političara da vam se udvaraju…

– Pa, ne. Ja sam imao prijatelje koji su bili u politici i uvijek mi ih je bilo žao. Mislio sam da zaslužuju neko bolje zanimanje.

Stiče se dojam da ste jako zadovoljni sobom, djelujete baš sretno, pogotovo na bini…?

– Nemam talenta da budem nesretan. To sam povukao na oca, Zagorca, uvijek prvo udahnem prije nego što ću reći nešto ili odreagujem. Ali sam i srećković. Pa Haris Džinović svima priča „Ako pada avion, samo gledajte da li Brega uzima padobran, ako ne, budite mirni“.

Sa ove distance, kako sada gledate na tri koncerta „Bijelog dugmeta“ u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu 2005. godine? Ima li šanse za nečim sličnim?

– Pa, imalo je sve to smisla. Trebalo je to. Imao sam osjećaj kad sam svirao „Evo, rat je gotov“. Ljudi su imali potrebu da budu zajedno. Ne mislim Srbi, Bošnjaci, Hrvati, nego svi ljudi. Nekako kao da su svi poželjeli da budu tu. To je bio povod. I nama na pozornici. Nakon svega, svih animoziteta, predrasuda. Pozornica je ličila na publiku. Bojali smo se da slučajno nešto ne pokvarimo.

Bebek, Tifa, Alen… imate li kontakata sa njima, pratite li šta rade?

– Pa, ne pratim. Nemam kontakta. Čuo sam šta se između njih dešavalo.

 Kažu neki da je to vaša sadaka prema njima…?

– Pa neka ih, neka rade, te pjesme su pisane da se pjevaju. I neka ih pjevaju i oni što znaju i oni što ne znaju, pisane su za to.

 Da li je koncert kod „Hajdučke česme“ najvažniji nastup „Bijelog dugmeta“?

– Meni su, nekako, čini mi se, važnija ova tri. Imala su važnost veću od same muzike. To su tri najveća koncerta u karijeri „Bijelog dugmeta“. Pogotovo onaj u Beogradu na kojemu je plaćen porez na 148.000 ulaznica. Mislim da je to rekord ne samo na ovim prostorima.

 Kakav će biti koncert u Zetri?

– Teško je pretpostaviti kakav će koncert biti. Na pozornici sam okružen sa muzičarima sa kojima mogu da krenem u bilo kojem pravcu. Pravo da ti kažem, volio bih da imam dobar koncert. Ja sam se nasvirao i velikih koncerata, i malih koncerata, i kakvih god hoćeš. Prošle godine 120 koncerata, a samo tri na ovim prostorima. I nekako se uhvatim, odjednom, da mi je ovo sad najvažniji koncert.

Kako vaša leđa? Nekada ste skijali, da li to prakticirate i danas? Šta je sa vašim
jedrenjem, imate li vremena za to?

– Skijao sam neki dan, ali malo sa strahom. Imao sam stvarno tešku povredu. Ja sam lomio dva pršljena pa su mi onda ugradili pravu malu armaturu da mi to drži, pa su mi onda to nakon godinu dana izvadili. Za jedrenje nemam vremena. Zadnji put ja, Kusta i Džoni Dep oko Korzike. To sam mogao kad sam radio u „Dugmetu“ svake dvije-tri godine. Zato sam u ovom godinama svjež.

Koliko Dženana očekujete u Zetri? Stotine…?

– Pa ne znam koliko je često to ime sada. Ja kad sam upoznao moju suprugu, to je bila jedina Dženana koju sam znao. Ne znam da li je sad to ime češće. Neke su mi se prijateljica javile da će odštampati majice „JA SAM DŽENANA“.

Ana Bebić: U Beogradu su mi i ljubav i karijera!

Hrvatska pevačica Ana Bebić, jedna od učesnica rijalitija „Operaciji trijumf“ o planovima, pesmama i kuvanju…

Mlada pevačica Ana Bebić, rođena u Metkoviću, na ušću Neretve u Jadran, posle učešća u „Operaciji trijumf“ rešila je da nastavi da gradi karijeru u Beogradu. Ovih dana, pored nastupa, ima vremena i za kuvanje. Naime, Anu smo sreli na takmičenju poznatih ličnosti u ovoj veštini, pa smo razgovor započeli upravo od pitanja bavi li se kuvanjem i kad nisu uključene kamere?

– Znam ponešto da spremim, najviše volim da kuvam grašak. Živim sama i ne volim baš da provodim vreme pored šporeta samo za sebe. Međutim, kad mi dođe neki dobar trenutak, zdušno se posvetim tome. Sve što nađem u frižideru znam da iskoristim za kuvanje i uvek ispadne odlično.

Čega se najviše uželite od jela iz svog rodnog kraja?
– Domaće supe. Znači, piletina i razni začini, te povrće, po kome je moj kraj poznat. Uželim se i pravih domaćih jela, pasulja i sočiva. Moja baka Anka je to najviše volela da kuva, tako da mi to nedostaje.

U Beogradu ste tri godine, smatrate li ga vašim gradom?
– Beograd je trenutno najbolje mesto za moju karijeru, a uz to „idu“ i ljubav i prijateljstva. Stekla sam baš mnogo drugara, koji uglavnom nisu iz moje branše, a koji me podržavaju i prate. Niko od njih se ne bavi muzikom, što je povoljna okolnost, jer ne slušam non-stop priče o estradi, već razgovaramo o drugim, jednostavnim temama.

Stižu li pozivi za nastupe?
– Ne mogu da se poželim, znači ima ih. Pored toga i studiram, tako da su mi svi dani ispunjeni.

Možemo li očekivati nešto novo u skorije vreme?
– Upravo sam završila spot sa „Flamingosima“ za pesmu „Litar vina“. Što se tiče mene, spremam specijalno iznenađenje, pre leta će izaći i biće baš nešto posebno. Filip Miletić i Miloš Roganović rade na tome da negde krajem proleća obradujem sve koji me vole.

Želi na Evroviziju

Ana kaže da od malih nogu prati „Doru“ i „Evroviziju“ i da bi jednoga dana na nekom od ovih festivala volela da predstavlja svoju zemlju – Hrvatsku. Kaže, za nju bi to bila privilegija i čast.

izvor: www.FOLKOTEKA.org

Ovako je nekada Rambo Amadeus pričao o Evroviziji… (VIDEO)

„To je zanimljivo samo turbo banana državicama koje grataju ne bi li ušle u Evropu. Najgore bi bilo kada bih ne daj Bože pobedio, to te odmah trpa u grozne seljačke tokove. Tu vrstu muzike u razvijenim zemljama prate samo mentalno zaostali“, rekao je pre nekoliko godina muzičar Antonije Pušić, poznatiji kao Rambo Amadeus, koji će ove godine predstavljati Crnu Goru na takmičenju Evrovizije u Azerbejdžanu.

Rambo je 2008. godine, gostujući na OBN televiziji, kazao da su mu nekoliko puta nudili da učestvuje na tom takmičenju, pod objašnjenjem da bi u tom slučaju za njega glasali i Srbija i Crna Gora.

On je to odbio, istakavši da „u takvoj šund organizaciji kakva je ’Evrosong’, ne može da učestvuje“.

– Meni je to bruka – rekao je Rambo tada.

Poznati muzičar će ove godine predstavljati Crnu Goru na Evrosongu sa pesmom „Euro Neuro“.

izvor: www.FOLKOTEKA.org

Saša Kovačević: Moj kutak u kom nastaju najlepše balade…

Kada u pola noći dobijem inspiraciju, samo se iz spavaće sobe preselim u studio. Tako je nastao i poslednji hit „Kako posle nas“, koji sam napisao za pet minuta, kaže estradni zavodnik, koji svoj stan u Zemunu opisuje kao idealnu kombinaciju radnog i životnog prostora.

Kantautor Saša Kovačević otvorio nam je vrata svog momačkog stana u Zemunu, koji opisuje kao idealnu kombinaciju radnog i životnog prostora. Sašin dom čine muzički studio, kutak za zabavu, spavaća soba, kuhinja i kupatilo i to mu je, kako tvrdi, sasvim dovoljno dok buduću suprugu ne prenese preko praga.

Saša je pre nekoliko godina, na samoj granici između Novog Beograda i Zemuna i u blizini porodičnog stana, odlučio da sagradi radni prostor sa studiom, u koji se kasnije i preselio. Ugostio nas je u delu stana koji ovaj miljenik žena naziva „blejana“.

– U ovom delu stana uvek je zabavno. Nakon desetak sati rada u studiju, ekipa obično završi na ovim foteljama, gde se opuštamo uz piće. To i jeste prednost prostora u kome radim, odmaram se, uživam i spavam. U početku smo brat Rade i ja ovde samo radili jer nam je porodični stan udaljen samo pet minuta, ali sam se kasnije potpuno preselio – započinje priču naš domaćin.

U stanu dominiraju bela i siva boja, čiju hladnoću razbijaju topli tonovi narandžastih resa duž prozora. Na drvenom pultu do kuhinje nalazi se nekoliko plišanih lutaka i fotografija pevačevog brata Radeta i njegove devojke, Sašine koleginice Milice Todorović.

– To su lutke koje je Mica poklonila Radetu jer smo nas dvojica ranije delili ovaj prostor, ali je on u poslednje vreme ili kod nje ili su u našem porodičnom stanu – kaže Saša.

Staklena komoda sa nagradama smeštena je tik uz vrata studija. Saša nam objašnjava čime je zaslužio priznanje počasnog građanina Zemuna, koje mu je uručeno prošle godine.

– U životu mi znače sve nagrade, ali moram da priznam da je ova posebna jer sam zemunsko dete. U medijima se provlačilo pitanje zašto sam ja dobio to priznanje, a ljudi ne razumeju da je tu nagradu dobilo više od 15 ljudi iz različitih oblasti. Nisam član nijedne stranke, iako mi to pripisuju. Potpuno sam apolitičan – napominje Kovačević.

Pitamo ga da li, kao i ostali Zemunci, kaže da je Zemun grad.

– Naravno da je grad, pored koga je Beograd – kroz osmeh kaže Saša, i dodaje da od zemunskih obeležja ima kajlu, kožnu jaknu i upasanu trenerku.

– Mislim da Zemun sada ostavlja drugačiji utisak u odnosu na devedesete – pristrasan je Saša dok nam pokazuje sliku Zemuna od pre 50 godina.

Stepenicama nas vodi do galerije, na kojoj je francuski ležaj bele i mastiloplave boje. Zanimljivo je da je stan osvetljen neonskim lampicama, koje se nalaze u uglovima svih prostorija.

– Angažovali smo arhitektu koji je najbolje iskoristio svaki kutak stana, ali smo mi birali boje i nameštaj. Najviše sam vodio računa o studiju jer tu provodim mnogo vremena. Ne moram da bežim od posla jer stvarno volim muziku. Zato sam i spojio sve u jednom stanu – kada dobijem inspiraciju, a to se vrlo često desi oko četiri ujutru, samo se iz spavaće sobe preselim u studio.

Tako je nastao i poslednji hit „Kako posle nas“, koji sam napisao za pet minuta.
S obzirom na to da zbog vrste posla kojim se bavi kroz njegov stan prođe dosta ljudi, pevač ne krije da se često lati metle.

– Ovde je često džumbus posle napornog radnog dana, pa Rade i ja to počistimo bez ustezanja. Ipak, za kompletno održavanje stana zadužena je teta Dušica – ističe Kovačević.

Na zidovima stana postavljene su fotografije svetskih metropola i dve ogromne plazme, na kojima Saša često igra „plejstejšn“. Da je pravi hedonista, pokazuje i prostrano kupatilo sa đakuzijem i gomilom kozmetike oko ogledala.

Iako ima uslove za porodičan život, Saša kaže da mu još nije vreme za ženidbu.

– Zaista ne razmišljam o ženidbi iako mislim da sam dovoljno zreo da mogu da brinem o ženi i deci. Kad odlučim da stvaram porodicu, biće mi potreban veći prostor. Planiram da izgradim veću kuću sa bazenom i baštom. Znam da će to biti modernistički stil sa crno-belim tonovima i toplim elementima kako bih razbio sterilnost hladnih boja – otkriva Saša svoje planove.

Kovačević priznaje da obožavateljkama nije bilo teško da nađu njegovu adresu.

– Uglavnom su dolazile pred porodični stan, ali su bile veoma kulturne – tražile su samo poster, autogram-kartu ili da se slikaju. Sve je to simpatično, nikad nisam imao problema sa navalentnim obožavateljkama – kaže Saša.

Za kraj naše posete odveo nas je u studio i zapevao – narodnjake.

– Muziku delim na dobru i lošu, a ne po žanrovima. Pišem dosta pesama za folkere, čak ih pevam kolegama i prijateljima, ali nisam nijednu snimio – kaže naš domaćin, s kojim se opraštamo i najavljujemo posetu kada nova kuća bude završena.
A za novi singl moraćemo da sačekamo još mesec dana.

izvor: Press

Željko Joksimović: Sigurno pobeđujem!

Srpski predstavnik na Eurosongu smatra da ima odlične šanse za pobedu. Pevaće na srpskom, a na komentare o „krađi“ pesme se ne osvrće.

Željko Joksimović rekao je na druženju sa predstavnicima medija u Holu RTS-a da smatra da ove godine „sigurno pobeđuje“ sa pesmom „Nije ljubav stvar“, odnosno „Synonym“.

Pesma je nastala za jedno jutro, ali je Joksimoviću bilo potrebno nekoliko dana da shvati da je to – to. Dodaje da je mnogo zahtevnija od „Laneta“, ali da je istovremeno i u skladu sa njegovim pređašnjim evrovizijskim nastupima.

„Dobio sam toliko pozitivnih komentara, da sam se zabrinuo da li me ljudi zafrkavaju! Mogao sam da napravim iznenađenje, stavim periku i pevam neku pesmu iz pedesetih, ali to ne bi predstavljalo sve što sam do sada radio. Kada je u pitanju samo izvođenje pesme veliki sam sebi zadatak postavio, pa ću morati dva, dva i po sata pred nastup da se dobro pripremam“, objasnio je on.

„Razgovarao sam sa delegacijama petnaestak zemalja, svima se pesma dopada, a sproveo sam i malu anketu da bih video da li im se više dopada srpska ili engleska verzija. Pevaću na srpskom, ali ću promovisati obe verzije pesme. Jezik je naša tradicija, i Marija Šerifović je pobedila pevajući na maternjem jeziku, jedina u poslednjih 15 godina kojoj je to uspelo“, rekao je Joksimović.

Nastup Srbije biće „sveden, jednostavan i emotivan“ kako bi akcenat bio na muzici, a Joksimović ne isključuje mogućnost snimanja promotivnog video spota, iako mu to nije prioritet.

Prethodnih dana „šuškalo“ se da je deo pesme uzeo iz numere „Paradise“ grupe Coldplay, ali Joksimović nije komentarisao te tvrdnje. Priznaje da tremu ima, iako je među glavnim favoritima po kladionicama.

Prvi favorit inače je Šveđanka sa pesmom „Euphoria“, ali Joksimović ne brine zbog nje, jer se oslanja i na glasove dijaspore.

„Učestvujem ‘ko zna koji’ put na Eurosongu, i već sam veteran tog takmičenja, ali svestan sam da ove godine, mnogo više nego 2004, imam ‘vruć krompir’ u ruci. Ipak, očekujem pobedu“, rekao je Željko, koji se u poslednjih osam godina na izboru za Pesmu Evrovizije pojavljivao kao autor, kompozitor, izvođač i voditelj.

„Razmišljao sam da li sam ovu manifestaciju izgustirao na razne načine, ali to je moja odgovornost i moj posao, jer ja se bavim pevanjem. To je kao da nekog sportistu pitate da li mu je dosadilo što ide na treće svetsko ili evropsko prvenstvo. Vrlo sam ponosan što branim boje svoje zemlje. Ovoga puta može da se desi da pobedimo, nemojte se iznenaditi. Napravićemo najbolju moguću razglednicu Srbije“, obećao je on.

Nina Badrić: Skupo je tugu lečiti šopingom!

Svaki put kad sam loše raspoložena otišla u kupovinu, kupila sam pogrešnu stvar. Radije ću otići u dobar restoran, jesti sjajnu hranu i piti vino. Jeftinije je, ali i delotvornije.

Nina Badrić, predstavnica Hrvatske na Evroviziji, otkriva da na najvećem evropskom muzičkom takmičenju neće modno eksperimentisati, već će ostati verna svom stilu odevanja. Lepa pevačica dozvolila je ekipi dnevnog lista da zaviri u njen ormar i tašnu, otkrila nam da bi volela da nauči da šije i priznala da ne zna kako bi opisala svoj modni stil.

– Kombinujem više stilova i oblačim se kako se osećam u tom trenutku. Ponekad mi odgovara sportski stil, a ponekad se ne izvlačim iz haljina i crvenog ruža.

Koliko se tvoj stil tokom godina menjao?
– Menjao se mnogo. Naučila sam pravila koja su u mom poslu neophodna jer postoji neka odeća koja vas veoma vizuelno širi na televiziji, dok je uživo fantastična. Takve male trikove sam tokom vremena naučila i još uvek učim, ali jedno je uvek ostalo isto – nikad nisam bila preterano sklona šljokicama, PVC materijalima i oskudnijem odevanju.

Koliko se tvoj način odevanja privatno razlikuje od onog na sceni?
– Razlikuje se dosta jer privatno sebi mogu da priuštim mnoge stvari koje ne mogu na sceni, čak i vrlo kratke i uske haljine, pogotovo leti, bez straha da li će nešto slučajno nezgodno ispasti. Na pozornici mi je važan osećaj sigurnosti i bila bih najsrećnija kada bih znala da šijem, pa da za svaki nastup sašijem sebi stvar koju sam zamislila.

Koje boje preovladavaju u tvom ormaru?
– Crna i bela.

Ko su tvoji stilisti i da li nekad ne želiš da obučeš ono što su ti oni spremili?
– Sarađujem sa mnogo ljudi, a uvek se trudim da pronađem najtalentovanije među najmlađima i neafirmisanima. Želim da im pomognem da se afirmišu i naprave prvi korak. Postoji mnogo stvari koje sam odbila da obučem jer mi zaista nisu stajale.

Kakav stajling spremaš za Evroviziju?
– Ne znam još uvek šta će na kraju ispasti, ali imamo neke ideje. Za takvo takmičenje mora da bude nešto jednostavno a pamtljivo.

Da li će to biti nešto seksi ili glamurozno?
– Keep it simple.

Planiraš li da promeniš boju kose?
– Imam i to u planu.

Svaka žena ima fetiš kada je kupovina u pitanju. Koji je tvoj?
– Cipele, torbe, jakne, farmerke, haljine… Možda je bolje da stanem (smeh).

Kažu da šoping kod žena leči tugu i depresiju.
– Nisam deo te grupe žena jer svaki put kad bih u takvim raspoloženjima otišla u šoping, uvek bih kupila pogrešnu stvar. Radije ću otići u dobar restoran i degustirati sjajnu hranu i vino. Jeftinije je, ali i delotvornije (smeh).

Jesi li pobornik kupovine brendiranih stvari ili te možemo sresti i u nekoj kineskoj četvrti?
– Pronašli biste me i na jednoj i na drugoj strani, ali na buvljacima ne kupujem. Volim tu gužvu i kič, ali tamo volim samo da se šetam i kupujem sitnice.

Čini li odelo čoveka?
– Prvi utisak je najvažniji i svakako da je lepše videti čoveka koji drži do sebe od onog koji je neuredan i ne drži do estetike. Ipak, ljudi se raspoznaju po onome što nose u sebi, a ne na sebi.

Šta oblačiš kada želiš da izgledaš seksi?
– Muškarci su izglasali farmerke.

Da li biraš udoban i pamučan veš ili si više za seksi saten i čipku?
– I jedno i drugo, prema potrebi. Kako mi dođe.

Šta ističeš, a šta skrivaš garderobom?
– To neću da vam odgovorim jer ćete onda saznati sve o meni.

Kada bismo zavirili u tvoju tašnu, šta bismo pronašli?
– Tablete kalcijuma za glas, sjaj za usne, novčanik, pasoš, vozačku dozvolu, ključeve, žvake i još mnogo toga. Ja sam jedna praktična žena.

Koliko pažnje posvećuješ nezi lica i tela?
– Mnogo, jer je koža lica i tela važna. Negovana žena i u trenerci izgleda privlačno. Lice negujem sjajnom kremom „krem de la mer“, a telo svim mogućim uljima i kremama koje vlaže kožu.

Kojim malim trikovima se služiš kada su u pitanju nega, oblikovanje i sređivanje kose?
– Da budem iskrena, uvek koristim usluge frizera jer imam dosta nezahvalnu kosu koju sama ne znam da dovedem u red, osim da je skupim u rep. Niti je ravna, niti je valovita. Dakle, frizer je za mene spas.

U kojim trenucima ne želiš sebe da pogledaš u ogledalo?
– To su oni dani u mesecu kada sama sebi izgledam natečeno. Mislim da svaka žena zna o čemu govorim.

Jesi li vešta u šminkanju i šta uvek stavljaš na lice?
– Znam da se našminkam i godinama sam verna „Šanelu“. Ne volim mnogo šminke na licu i mislim da je tačno pravilo „manje je više“.

Koji ti je najveći modni promašaj?
– Uf, bilo ih je nekoliko, ali ništa tako kardinalno da bi me pratilo kroz celu karijeru.

Koji modni detalj najviše voliš?
– Velike komade otkačenog nakita od fine bižuterije.

Koji deo garderobe prvo primetiš na muškarcima i koliko ti njihov stil govori o njihovom karakteru?
– Kod nas ima malo muškaraca čiji stil mi imponuje jer mislim da su premalo opušteni u kombinovanju stvari. Volim sportsku eleganciju, ili možda više sportski stil. Muškarac u farmerkama i običnoj majici je moj tip muškarca. To mi govori da je dovoljno siguran u sebe, još ako mu sve to stoji besprekorno, ništa ne mora ni da govori (smeh).

izvor: Press

Intervju Miroslav Ilić: Kada sam krenuo da pevam nisam imao ni za čarape!

Pre 40 godina krenuo sam od nule, nisam imao ni za čarape. A ovaj zanat mi je priuštio sve u životu, čak i više nego što sam u najsmelijim snovima mogao da pomislim. Zato sam rešio da 40 godina pevanja proslavim kako dolikuje – priča Miroslav Ilić, legenda narodne muzike, koji današnjim koncertom u Banjaluci započinje proslavu jubileja.

Cela godina biće slavljenička, a Miroslav će obići sve krajeve bivše Jugoslavije, Rumuniju, Bugarsku i Mađarsku, objaviće novi album i dokumentarni film o svom životu, a vrhunac slavlja biće koncert u Beogradskoj areni 10. decembra, za njegov rođendan.

Šta biste promenili da sada krećete iz početka?
– Možda bih samo malo manje verovao ljudima. Ništa drugo. Zadovoljan sam. Čak se ne odričem ni nekih epizodica koje su drugima bile ružne, ili su objektivno bile ružne. Ničega se ne odričem. To sam ja. Posle 40 godina podvučeš crtu i kažeš: to je Miroslav. Nije bio cvećka, ali volimo ga.

Gde ste nalazili snagu da svih ovih 40 godina budete raspevani, nasmejani i raspoloženi na bini, bez obzira na to šta se u tom trenutku dešava u vašem životu?
– Zato što sam davno zavoleo svoj posao, dan-danas ga mnogo volim i poštujem. I tako se i odnosim prema njemu. Drugo, ja ništa drugo u životu ne znam da radim.

U to je teško poverovati.
– Dobro, slagao sam te, ja sam seljačko dete i sutra da se vratim na selo – snašao bih se. Tu za mene tajni nema. Ali ostale poslove stvarno ne znam da radim. Drugo, ne osećam se ni najmanje amortizovano. Ni fizički niti mentalno. I treće, moje oči mi govore da sve ovo što radim još ima smisla. Pazi, ja nisam magarac. Kada me neko pita: „Do kada, bre, Miroslave?!“, ja mu kažem: „Dok mi oči ne daju signal da se publika ispred mene u halama, dvoranama i klubovima proredila“. Kada se to bude desilo, mrtav hladan ću, bez i najmanje sujete, okačiti rukavice o klin i reći sebi: „Alal vera, Miroslave, junački si ovo odradio“.

Kolika je u vašoj karijeri uloga supruge Gordane?
– Izuzetna. Gordana mi je bila glavni vetar u leđa tokom svih ovih godina. Trebalo je sa mnom deliti taj život ovakav kakav je; život opterećen popularnošću. U Gordani sam imao uporište i podršku.

Koje su loše strane života s tako popularnim muškarcem kakav ste vi?
– Još pre 30 i neku godinu, kada sam naslutio da imam šta da tražim u ovom zanatu i da bih mogao da se izborim za svoje mesto, seo sam sa svojom Gordanom i popričao. Bio sam jako mlad, ali ipak dovoljno zreo pa sam joj rekao: „Gordana, ako ja ovo nastavim da radim onako kako treba, s puno posvećenosti, i ako uspem, naš život bi u narednim godinama mogao da izgleda tako i tako“.

Kako?
– Česta odsustvovanja od kuće, pa slikanje sa Cicom, Cucom, Macom… pa ogovaranja, spletkarenja, podmetanja. Nakon tog razgovora ostavio sam joj dovoljno vremena da vidim da li će me podržati ili će reći: „Slušaj, čoveče, mani se toga, ne mogu ja tako da živim“. Međutim, Gordana je odlučila da ostane i podrži me. Naravno da mi je mnogo puta rekla: „Dozlogrdio mi je taj tvoj posao“, ali bi me već nakon pet minuta brižno pitala jesam li se spakovao za put, da nisam zaboravio nešto… (smeh).

Na pitanje kako je, uprkos tolikoj slavi, ostao normalan, Ilić kaže:
– Hvala što me vidiš kao normalnog. Je l’ to misle i drugi ljudi? Iskreno govoreći, ja ni u sebi ni na sebi ne prepoznajem neke teške ožiljke. Uprkos popularnosti, koju je upravo „Blic“ u jednom tekstu definisao kao jednu od najvećih u ovom regionu, i hvala vam zbog toga, ja sam u stvari bežao od te popularnosti i privatno nisam dozvoljavao da se insistira na tome. Želeo sam da ostanem onaj Miroslav koji je pre 40 godina krenuo iz Mrčajevaca u neku avanturu. Posrećilo mu se, pa šta sad, bože moj. Verovatno to ima i te kako veze sa genetikom i sa onim osnovnim vaspitanjem koje sam poneo iz svojih Mrčajevaca, rodne kuće, od oca, majke, babe, dede… A ima i onoga: Bog ti normalnost da ili ne da. Imao sam prilike, imam i dan-danas, da vidim i one koji nisu izdržali taj pritisak popularnosti pa su po šavovima malo popustili.

izvor: Blic

Marta Savić: Razvodim se otkako sam se udala!

Brak Marte Savić (45) i Mileta Kitića već godinama prate tračevi, piše se o njegovim navodnim neverstvima, najavljuje razvod, ali njih dvoje i dalje su zajedno i čini se da njihov brak ništa ne može uzdrmati.

– Mnogi ljudi ne razumeju naš odnos i imaju pogrešan utisak o našim životima. Mnogi misle da je Mile površan i sebičan, ali on nije takav. On je pre svega jedan veliki čovek, vredan, radan, odgovoran… Mnogo je dobar otac, brižan prema meni i obezbedi sve što nam je potrebno. I ako greši on sigurno ne greši kad dođe u kuću. Uvek kad ode negde na putovanje on se javi, a da li tamo peva, druži se ili uživa to je njegova stvar. Volim i ja da uživam, a način na koji će on uživati neka izabere sam. I moram da kažem da sam veoma zadovoljna u životu.

Da li ste ikada razmišljali o razvodu?
– Razgovarali smo na tu temu i čoveku uvek može da se desi takva stvar. Ja se razvodim otkako sam se udala. Iskreno, ja zapravo nikada nisam mislila da ću se udati i kada sam se udavala smatrala sam da je to najtužniji dan u mom život. U početku sam za svaku sitnicu govorila sebi da ću se razvesti. Naravno, nisam to uradila samo zato što moja pretnja nije imala smisla. Radili smo inidividualno, on na sebi, ja na sebi i postali smo podrška jedno drugom. Počevši od porodice, posla, prijatelja uvek se dajem maksimalno, pa onda brzo i sagorim. Zato sam njega postavila na čelo kolone.

Mnoge pevačice se razvode, iznose prljav veš u javnost…?
– Ne znam za druge, ali čak i kad bi došlo do nekog razlaza u životu dvoje ljudi koji su dugo zajedno, koji imaju dete, pa i da ga nemaju, mislim da je tužno da čovek izgubi takvu osobu zauvek. Tužno mi je kad čujem da dvoje ljudi ne razgovaraju, da se mrze, svađaju. Treba da budu u dobrom odnosu zbog tih godina koje su proveli zajedno, da sačuvaju ljudsko u sebi, da uvek budu podrška jedno drugom. Sutra da živim neki drugi život, da sam u nekom drugom braku, ja bih za Mileta uvek bila tu. Isto bih očekivala i od njega. Možemo da grešimo, da priuštimo neka zadovoljstva, ne znam šta sutra može da bude. Nikada nisam verovala u neke priče koje su zauvek. Možda sam se zato i plašila venčanja jer je to zvučalo kao nešto zauvek. Mi se menjamo svakodnevno. Oboje smo radili na sebi da bi došli od ovog odnosa koji imamo danas.

Ko je kome veća podrška, vi njemu ili on vama?
– Ja njemu i on to sam kaže. Najbolje kod čoveka ili žene je kada možeš da se osloniš na njega. Danas je čudno vreme, ljudi se malo cene, stvari sagledavaju površno, više pridaju značaja boji i firmi tašnice, automobilu, gde je ko i s kim bio, a Mile i ja smo to prevazišli. Ljubav je za mene nešto što ima više dimenzija, nešto što prevazilazi moja očekivanje, ali istinski i iskonski važno je da na njega mogu uvek da se oslonim i računam, kao i on na mene, bez obzira na njegove i moje postupke. To je jedino važno, i to ona prava ljubav.

Čime ste osvojili Mileta?
– Tada nisam bila svesna kako se osvaja. Osvajanje je uvek davanje, koga ja tada nisam bila svesna. Mnogo se ljudi bavi samo sobom, ja nisam takva. Čime sam zaslužila da stignemo dovde ne znam, ali znam da sam sve davala od srca, trudila se da se dam, ali da ne opterećujem. Treba znati kad, šta i kako. Žena je dosadna ako je 24 sata doterana ili ako je nedoterana, ako je dobra, ako je loša. Moramo da nađemo dinamiku koja je neophodna kad šta da uradimo a da ne bude dosadno. Tako je i kod prijateljstva. Možda je to recept uspeha osvajanja. Žena treba svakodnevno da osvaja svog muškarca.

Izgradili smo poverenje

– Imam svoje društvo, svoj život. Mile mnogo štošta od toga i ne zna, niti ga zanima. Isto tako on ima svoje. Mislim da smo budući da smo dugo zajedno zaslužili da izgradimo poverenje na pravi način i da nađemo u životu što mene i njega čini srećnima. U taj kutak ne diram, niti on meni smeta, niti ja njemu. Mnogi su me pitali kako to sa jednim prijateljem idem na Kubu, sa drugim na Sejšele, sa trećim na Tajland. To ljudima nije jasno. U mom životu ima prostora za svakoga. Ako hoću da odem da se odmorim sigurno ću izabrati osobu koja me neće opterećivati i da se ti dani razlikuju od onih koje provodim kod kuće – kaže Marta.

izvor: www.FOLKOTEKA.org